Kiša

Prošli su sati otkad me je kondukter pozdravio poželevši mi sreću u pronalaženju veza među

ljudima. Ili mi se bar tako učinilo. Reči su, izgleda, još uvek lebdele u vazduhu, jer mi je stariji

gospodin, koji je sedeo preko puta, iznenada rekao: „Nadaš li se da ćeš pronaći i zapisati nešto

što još uvek nije zapisano?”

Zaboravila sam na pređašnji razgovor i mislima već koračala daleko kroz kišne prozore,

sumorne pejzaže i zamagljena lica u staklu. Moje iznenađenje je bilo očigledno, poput buđenja

iz dubokog sna, pa je nastavio istim, smirenim i zamišljenim tonom, kako bi mi dao vremena

da se priberem:

„U tim knjigama koje nosiš sa sobom, jesu li zapisane sve muke ovoga sveta?”

„Sve muke i sve radosti”, rekla sam osmehujući se, pomalo crveneći zbog pomisli na to kako

sam možda izgledala dok sam odsutno šetala sudbinama koje su promicale pred mojim očima i

ostajale razlivene u uglovima mokrog stakla.

„Zašto onda želiš da ih zapišeš ponovo?”, upitao me je tonom koji je unapred nagoveštavao da

će biti zadovoljan odgovorom koji sledi.

„Treba mi potvrda da sve što nam se dešava nije novo, i da „ni u čemu nismo prvi, ni jedini.”

Reči su same nalazile svoje mesto dok je kažiprst nesvesno podvlačio Andrićeve misli u

„Znakovima pored puta”.

„Samo da te lutanje ne odvede suviše daleko.”

„Zapravo, lutanje služi da bismo pronašli put do sebe. Čovek je od samog sebe često veoma

daleko. Dok otkrivamo svet i čvrste veze koje u njemu vladaju, upoznajemo sebe i učimo da

smo svi deo iste priče.”

„U Portugalu su leta divna. Nebo je vedro i sunčano, vazduh blag i mio. Čak i preko zime ima

dosta sunčanih dana. Zašto si izabrala da putuješ po jednom ovakvom, zimskom, sumornom i

kišovitom?”

„Sunce sakrije ono što nagoni ljude da misle svoje misli. Kiše, teške i jake, vode nas do

arhetipskog u nama, otkrivajući nam zajedničke napore, patnje, radosti. Kao i lutanja. Kiša je,

zapravo, putovanje. Putovanje u sopstveno biće, kao i u duše drugih ljudi. Tada mogu videti

ono što mislie, osećaju, naslućuju. Osećam njihove želje, strahove, ushićenja i učim da smo deo

iste priče.”

„Da li je i ona zapisana?”

„Davno pre nego što je nastao svet”, osmehnula sam se. „Mi je, zapravo ne stvaramo. Mi je

samo otkrivamo.”

Kada je ugledao obrise stanice koja je bila njegovo odredište, ustao je.

„Hoću li i ja biti na nekoj od tvojih stranica?”, upitao je osmehujući se samouvereno, kakav je

sve vreme bio.

„Već jeste”, uzvratila sam mu ljubaznim, ali još uvek zbunjenim osmehom.

Iznenada sam shvatila da ovog neobičnog sagovornika možda više nikada neću videti, pa sam

uziknula za njim: „Mogu li da znam kako se zovete?”

„Verujem da ćeš odgovor pronaći na nekom od svojih lutanja. Sve je već zapisano”, rekao je

dodirnuvši vrh kape, pa je izašao iz voza.

Posmatrala sam ljude koji su čekali na peronu. Nasmejane, zaljubljene, ali i one zabrinute,

natovarene, ne knjigama već svojim sudbinama, koje su, nekima vidno, lomile leđa držeći ih

povijenim. Učinilo mi se da njega, sede kose, u zimskom kaputu i sa jednostavnim, drvenim

štapom, nisam ugledala. Pogledala sam lica oko sebe sa željom da dobijem odgovor da li su ga

i oni videli ili sam ja, zamišljena, razgovarala sa svojim mislima. Ili sa mislima drugih ljudi,

koji žele da mi se povere.

Odjednom, bi mi jasno. Zadovoljno sam se osmehnula ovom znaku na krivudavom putu koji

mi je potvrdio da sam na pravoj stazi svojih lutanja. I da ću pronaći ono za čim tragam.

Znakove pored puta i veze među ljudima. Kao i put do središta svojih uspomena.

Špinju se nasmešio stanicom sa koje su, nasmejani i mokri, tinejdžeri mahali jednom od njih,

koji se nevoljno odvojio od vesele grupe, dovikujući im kroz otvorena vrata delove neke

zajedničke anegdote, koja je smeh hranila čineći ga glasnijim.

„Mladost”,u zanosu šapnu sredovečna žena, koja je, slično meni, posmatrala ljude i istovremeno

razgovarala sa svojim mislima, ne sluteći da su neke od njih glasno izgovorene. Ipak, izrečene,

postaše i moje, pa mi skrenuše pogled na nasmejane mlade i zamišljene starije ljude, deleći

oštrom crtom njihove objektivne svetove.

Da li to kiša sa setom druguje, podseća na davne sate, zaboravljene uspomene, izgubljene

ljubavi i propuštene prilike? Može li se zrelo doba smejati ovako iskrenim, nevinim osmehom,

kako to mladost ume?

U ovim godinama, kako li moj osmeh izgleda?

Setih se Ahmeda Nurudina, koji je, dok je svoje misli poveravao hartiji, zapisao: „Četrdeset mi

je godina, ružno doba: čovek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje.”

Razmišljala sam koliko sam slična umornom, uplašenom dervišu, koji se, u punoj snazi, osetio

starim i slabim da ostvari ono za čime njegovo srce još uvek žudi.

Šta je to za čime tragam ja? Vođena nostalgijom, neodoljivom željom da održim budnim i

svežim uspomene na detinjstvo i ljude kojih više nema, putujem, posmatram prolaznike i

zapisujem njihove misli, projekcijom ili, pak, pukom slučajnošću, slične mojim mislima. I

učim da nam „ti kratki i nejasni znaci” mogu olakšati lutanja i iskušenja.

Ne, nije u pitanju ružno doba. Pre bih ga nazvala predvorjem zrelosti. Mlade godine otkrivaju

svet spremajući nas za jedno ozbiljnije putovanje na koje će nas zrele odvesti. Putovanje u

sopstveno biće.

Nebitno da li je (osmeh) na mladim, zrelim ili starim usnama. Važno je da se te usne osmehuju.

Voz je prolazio pored okeana koji je, zajedno sa kišom i vetrom koji ju je pratio, plesao neku

čudnu, mističnu, veličanstvenu igru. Otrgnuta od sveta ljudi, koji je nisu razumevali, izgledala

je kao da dolazi sa nekog drugog, nepoznatog i tajanstvenog sveta, u kom nema ljudi ni

vremena. Samo talasa, beskrajne vode u vazduhu i okeanu i čipkaste pene na plaži boje belog

vina.

Zna li nevinim osmehom ukrašena mladost koliko tuge i nostalgije može oživeti jedan silovito

bačeni talas u magičnom plesu okena?

Uteših sebe zapisanim vlastitim mislima, koje su počivale u mom dnevniku: Nostalgija. Dokaz

da si živeo i da si živ. Da osećaš. Snažan doživljaj lepote života. Uspomene.

Porto je ovog puta bio moja privremena stanica. Dopustila sam kiši da mi prekrije lice silovitim

udarcima koji bi se, kad bi osetili vrelinu moje kože, slivali u nežne, blage dodire. Iako je bio

kasno poslepodne, ulice su bile puste. Uporna kiša uspori čak i najbrže portugalske gradove,

kako bi omogućila prometnim trotoarima da se odmore od teških udaraca užurbanih koraka.

Kasno poslepodne, protkano vlažnim nitima govorilo je da će me Amarante dočekati uspavan,

ušuškan u tišini nemog sumraka. Autobus, pun zamišljenih putnika, tmurnim vremenom

odvedenih do najdaljih predela svojih uspomena, dobro je poznavao uhodane staze i

samouvereno plovio ka svome cilju. Čak i u danima nalik ovom, kada se od svitanja do

sumraka svetlost dana ne probije kroz magloviti vazduh boje slonovače, što svakom satu da isti

oblik, miris i vid, veče ugasi, ne svetlost, već nadu da će ona danas pobediti, omogućivši joj,

umornoj od uzaludne borbe, da počine, kako bi se sutra vratila jača, odmornija i spremnija.

„Noć svetli jače od jutra, kako bi budne odvela do najskrivenijih dubina bića”, zapisala sam

posmatrajući ljude oko sebe i pokušavajući da, u njihovom odsutnom pogledu prepoznam delić

živih uspomena…

Jaka, ali ne previše hladna da zaledi naše obraze, kiša se slivala po mome telu. Natapala je

delove odeće, želeći da ih prisvoji. Put me je vodio do nasmejanog prodavca kišobrana, koji je

otkrio svu lepotu za mene novog - osmeha mladosti na starim usnama. Izgleda da stare usne,

bogate iskustvima i oplemenjene mudrošću koja s njima dolazi, ponovo mogu neopterećeno da

se osmehuju. Zavolela sam unutrašnji mir, koji je ispunjavao ovog čoveka, i nadala se

godinama kada ću i ja moći ponovo mladim osmehom da se nasmešim.

„Uvek je dobar trenutak posetiti Amarante”, rekao je. „Čak i period jakih kiša učiniće da se

njegove ulice šarene veselim bojama kišobrana. Sve je u ovom gradu povezano sa ljubavlju i

romantikom. Stari most, njegovo ime, svetac, zaštitnik našeg mesta”, nastavio je.

„Ljubav”, rekoh, „Amarante, zapravo, u svom imenu nosi reč ljubav.”

„Zato se i svi posetioci zaljube u ovaj grad”, osmehnuo se i ponudio mi crveni kišobran sa

nežnim resama na njegovom obodu.

Prihvatila sam kišobran boje ljubavi, shvativši da je, iako je pomenuo šarene, sada prodavao

samo crvene, kako bi najavio dolazak Dana ljubavi.

Iako su mi prijali dodir mokrog kamena i miris vina u porama grada, poželela sam da njegov

život posmatram kroz kišom zamagljena stakla restorana, u kom su drveni stolovi bili

prekriveni šarenim i belim kockama, a okna prozora ukrašena krupnim, raznobojnim čipkama,

na čijim su krajevima, u ritmu kiše, treperile krupne latice cveća.

„Ljubav - težnja da se sa drugim bićem sjedinimo u jedinstveni, magličast oblik”, zapisah

posmatrajući devojku i mladića na starom mostu kako se, zaklonjeni vlažnim vazduhom,

pripijeni, spajaju u jedan, nejasan, maglovit i nežan oblik.

Ponosni januar, prvi u svakoj novoj godini, ostavljao je za sobom praznične dane i bližio se

onim koji ga uvode u svakodnevnicu. A ti, posebni dani, često pronađu način da se povežu s

običajima koji daruju ljubav. Iako su oboje imali kišobrane, tela su im bila zaklonjena samo

jednim, verovatno u želji da se jedno drugom približe i osete toplinu i energiju voljenog bića.

Posmatrajući ih, pomislila sam da su, na dočeku Nove godine, po tradiciji, dodirnuli statuu

Svetog Gonzala, čije ime nosi i ovaj most, poželevši jedno drugo, a možda čak i ovaj trenutak u

kom su im tela pripijena dok se kriju od nametljivih i samo naizgled dosadnih kapi.

Zagrljen okolnim brdima i katedralom posvećenoj pomenutom svetitelju, stari kameni most,

koji je nosio brze korake prolaznika i sitne stope zaljubljenih parova, u tom trenutku mi se

učinio najromatničnijim mestom koje sam ikada videla! Kiša je sada bila nežna, a vazduh blag.

Vetar je mirisao na okean i zeleno vino. Koraci su bili spori i mokri, šareni od svetiljki koje su

stidljivo pružale svoje iskre, dajući gradu večernje lice. Oblik ljubavi, i dalje razliven i

maglovit, u zamagljenom staklu prozora, nad sobom je nosio čipkasti kišobran crvene boje.

U tom trenutku lice raspoloženog prodavca suvenira povezalo se sa licem starog gospodina, sa

kojim sam, tog jutra, u vozu, razmenjivala sopstvene misli. Da li je u pitanju isti čovek ili su im

identični osmeh podarile istovetne misli? Nisam tražila odgovor. Dovoljan mi je bio znak da su

veze među ljudima jake i neraskidive i da pružaju stvarima isti oblik, lik, miris. Iste uspomene.

Dok sam, kasnije te večeri, u iznajmljenoj sobi čekala da me san odvede u bajkovite predele

svog bića, posmatrala sam krupne kapi koje su nosile, svaka po jedan, otkinut deo grada, koji

se u njima presijavao u neobičnom, mističnom plesu boja. Zamišljala sam kako je ovaj mokri

vazduh ukrašen njima, kao sitnim lampionima, nežni pokrivač, koji će stanovnike ovog

romantičnog mesta blago pokriti omogućivši im da sanjaju šarene snove. Čak i u sivim, teškim

kišama, svetlost pronađe put kroz kapi, koje se njom ukrase. Svetlost i tama - dva lica jedne

iste stvarnosti, uvek prisutna.

Ležeći mirno na drvenoj ogradi starog prozora „Znakovi pored puta” bili su uspavani toplim

zrakom meseca, koji se za trenutak kroz oblake probio i na njima počivao. Njegova tanana,

žuta boja prožeta beličastim iskričavim sjajem pronašla je, u zelenoj boji korica knjige,

oivičene zlanim urkasima, večeras, svoj dom. Snevaće u njemu najlepše snove o ljubavi,

ljudima, mostovima, i pronalaziće svoje misli zapisane u rečima našeg nobelovca. A sutradan,

te misli ispričaće nekom drugom kroz san.

„Ja se ne bojim nevidljivih svetova”, citirah jednu njegovu misao, koja mi, po prvi put, nije

delovala suviše odvažno i hrabro. Nevidljivih svetova, zapravo, nema. Svi će imati onaj vid

kojim ih osvetli plamen našeg bića. Vidimo ono što jesmo i potvrđujemo ono za čim tragamo.

„Ljubav” - dodala sam - „Želja da se sa drugima povežemo. Amarante. Stari most. Crveni

kišobran. Šarena, sanolika, svetosnim kapima ispunjena kiša.”

Kapci su bili teški od dnevnog umora, a oči pune uspomena. Proći će godine dok ne zasijaju

onim mudrim, mladim osmehom, ali bar nisu, poput derviševih, već umorne i izborane

lutanjima. Moja lutanja vode daleko - u nove gradove i mirise. I sve češće - u stare uspomene,

otkrivajući mi tako da čoveka čini ono za čim čezne.

Ima li takvih putopisa u kom su opisane znamenitosti delovi naše prošlosti i uspomena? Ima li

takvih putovanja na kojima ćemo moći da osetimo ono što smo nekada osetili, doživimo ono

što smo nekada doživeli i sretnemo one koje smo izgubili?

Da li je svaki čovek samo isklesan oblik svojih uspomena kojima, vođen kapima kiše, uporno

pokušava da se vrati?

U polusnu, mokra od suza koje su se, prateći kišne tokove, slivale niz obraze, učinilo mi se da

mi se jedna kap javila drugačije od ostalih. Svaka je u sebi nosila otrgnut deo grada, koji je,

stopljen sa svetlošću koja je u njemu treperila, nosio stare uspomene. Shvatila sam, očarano, da

sam okružena sećanjima - beskrajnim muzejima sećanja, koja su, svako u jednoj kapi, ukrasila

noćni vazduh neobičnim i posebnim lampionima!

Opčinjena, zadivljena, začarana, videla sam sebe okruženu sopstvenim uspomenama, koje su

blistale u noćnoj kiši, ozarenoj, mističnoj i otvorenoj za budne, one koji najduže sanjaju!

Nasmeših se onoj prvoj, koja mi je ovu čarobnu igru otkrila. Pružih joj uzdrhtalu ruku i

zakoračih u njen svet - topli plastenik u dnu velike bašte. Videh sebe kako, opijena toplom

kišom, koja se slivala niz obode najlona, zapisujem prve uspomene, dok majka, zagrejana

radom i ukrašena osmehom obavlja poslove pevušeći lagano nežnu melodiju neke daleke

pesme.

U drugoj, kroz prozor školske klupe posmatrala sam nervozne kapi koje su, uznemirene

zatvorenim staklom, koje im je oštro seklo put, pisale zajedno sa mnom jedan od prvih

pismenih zadataka, hraneći ga silovitom inspiracijom.

U trećoj videh ispreletane prste nad zaleđenom rekom, koja se pušila od jakog naleta zime i

tuge što mi, zaljubljeni i povezani sa njom, odlazimo od nje daleko.

Kapi su se stapale u šareni mozaik dok su se u mojim snovima smenjivala nežna sećanja koja je

kiša oživela.

Sutradan, zabrinuta domaćica će mi govoriti da joj je žao što sam, u moru sunčanih i toplih

zimskih portugalskih dana, Amarante upoznala jednog kišovitog i hladnog. Nudiće mi domaće

kolače napravljene od žumanaca, mleka, šećera i badema, i govoriti o kaluđericama iz

samostana Svete Klare, koje su smišljale najraznovrsnije recepte za tradicionalne i jako ukusne

portugalske slatkiše. Pozvaće me da grad posetim ponovo kada, prekriven suncem, sija poput

najlepšeg dragog kamena. Čuće da mi je kiša omogućila da vidim ono što bi sunce jakim

sjajem zasenilo. I, posmatrajući kako odlazim sa malim koferom, zelenom knjigom u ruci i

širokim osmehom na usnama, poverovaće u svaku izgovorenu reč.

„Kiša”, zapisala sam, „šareni mozaik uspomena. Saputnik na jednom posebnom, jedinstvenom putovanju. Putovanju u sopstveno biće.”