Priča o Alfami
„Ima nabeljeno lice, narumenjene obraze i periku od lokni, baroknu balsku haljinu, lepeze od čipke, cipele od stakla i čarape od svile. Sve to u pastelnim bojama… Izdaleka pomisliš: da li je grad ili je Pepeljuga? Što joj se više približavaš, to više primećuješ da joj je šminka razmazana, da joj se puder kruni, da su joj krinoline ofucane, flekave i aljkavo okrpljene i da ukrasi što vijore na vetru nisu peruške i mašne, nego se to nečije oprane gaće i čaršavi suše po prozorima… Takva je. I opet je lepotica - ovo mi je neupitan rekao 1994, više-manje tim rečima, nepoznati saputnik dok smo na putu ka Lisabonu nadletali Težo.”
„U Alfamu se ne dolazi kolima, ulice su tamo em preuske, em prestrme, a kad zađeš u mahalu, teško je pronaći izlaz. Tamo se inače teško i sretne neko ko nije iz kraja, tek poneki turista koji se zatekao na mestu gde žive ljudi i gde, možda, i ne bi trebalo da bude.”
(Dejan Tiago-Stanković, Odakle sam bila, više nisam, Roman o mom Lisabonu)
...
Lisabonsko sunce drugačije sija. Milo je i raskošno, a opet razliveno u hiljadu iskričavih perli koje se slivaju niz oronule crepove i šarene zidove starog dela Alfame. Ne zaposeda, ne prži, već ga ima dovoljno za svakog ko se nađe pod njegovim nebom, okružen rekom Težo, po izgledu nalik moru, i obližnjim okeanom, čiji vetar raznosi iskre sunčevog zlata po blistavom nebu. Dovoljno sunca za svakog, stare ulice i zadihane, očarane šetače, da ga ponesu sa sobom, da ih miluje dok koračaju sokacima od kamena.
Neobična igra iz ranog detinjstva prerasla je u naviku kojoj se rado vraćam svaki put kada neko mesto želi da ga doživim. Ulice, zgrade i nebo nad zidinama često sam povezivala sa jednom određenom bojom, koja će kasnije biti prva asocijacija na mesto koje sam tada posetila. Lisabon je za mene oduvek bio žut. Okupan suncem, blistav i spokojan, A žuta, zbog njega, tako posebna boja! Da li i omiljena? U ovom kontekstu svakako, jer, kada je povežem sa Lisabonom, osećam kako mi sunce sija u grudima.
Mnogo je žutih haljina, košulja, koje vijore na vetru i fotografije turista koji ih nose čine lepšim od fotografija onih koji se sa Lisabonom, preko žute boje, nisu povezali.
Ipak, u ovom delu Alfame, turista je malo. Poneki, zalutali, u potrazi za Grasom, prekrasnim vidikovcem s kog puca pogled na reku Težo i rasute, načičkane krovove, osluškuje, začaran, šapat duše starih kuća i biva nagrađen jedinstvenim pogledom na grad onda kada do vidikovca dođe. Da, ima i drugih ulica koje vode do ovog mesta prekrivenog turistima, krovom Alfame, dovoljno širokih da se do njega dođe starim autom; ulica sa urezanim tramvajskim šinama, sa kojih bajkoviti tramvaj 28 razvozi radoznale turiste do najpoznatijoh znamenitosti Lisabona. I boji ih svojom, žutom bojom. Ima i drugih. Ali, verujem da svako ko prati srce pronađe svoj put.
Tako, meni su najdraže ove, kojima šine ne prolaze, koje su previše strme, uske i isprepletane stepenicama da bi ih gazili točkovi i često široke tek toliko da se po njima može samo stopalima kretati.
Krivudave, haotične, često, rekao bi neko (na prvi pogled) - neuredne, a zapravo savršene u tom haosu sačinjenim od starih prozora, sa kojih lelujaju šarene žice pretrpane vešom, sačinjenim od opalog roze i ljubičastvog cveća rasutim ispod krošnje u cvatu, sačinjenim od starih, zelenih klupa ispred isto takvih, zelenih vrata oivičenim i ukrašenim tipičnim plavim i belim pločicama, simbolima Portugala.
Zaista, kao da čujem šapat duše, davnu istoriju, preživelu i nakon zemljotresa, dok biram one najpustije i najuže ulice da njima koračam. Bake, po izgledu nalik našim bakama u Srbiji, sede pored prozora, ili na klupicama ispred kuća i sa osmehom dočekuju zalutale turiste koje i njima, godinama i lisabonskim brdima odvojenim od sveta, ulepšaju i osveže dan. Ne, nema ih mnogo, ali svakog dana, znaju, došetaće do njih neko željan čaše vode, razgovora, drevnih priča, ili, pak, samo osmeha, ukoliko turista ne razume portugalski. Dušom se ljudi najbolje razumeju. Duša nas povezuje, reći će jedna, širokim osmehom ozarena dok joj u grudima sija zlatno lisabonsko sunce.
I ovde ulice mirišu na zeleno vino i sardine. Oštri uglovi iznenade tradicionalnim restoranima, malim, kako bi se uklopili u čudesni ambijent, i punim ljubitelja bakalara, paštela i ostalih majstorija portugalske kuhinje.
A iznad svega, mirišu na davne sate, prohujale uspomene, rasuta sećanja i nekadašnje živote. Mirišu na kuhinju koja porodicu okupi za stolom, na priče koje se govore dok padaju kiše, duvaju vetrovi ili blista čarobno i zlatno sunce. Mirišu na dom, na toplinu. Na porodicu. Mirišu na ljubav. Mirišu na ono što možeš da osetiš jedino ako plamen svojih uspomena nikada ne ugasiš.
Da, takva je Alfama. I zato je lepotica.
Comments