Nezvana, nošena kapima sećanja, uvukla se u moje srce tuga jedna. Teška i rasuta, udružena sa samoćom koja joj je na tom putu krčila staze čineći je time usamljenijom. Iskrala se iz jastuka, preskočila odškrinute prozore, i šuštavim listićima visoke breze uspela na oblake, da njima do mene doplovi i pronađe me sakrivenu ispod olovne mreže uspomena.
Pronašla me je, a da je nisam ni tražila, vođena strašnom mišlju da prošlost polako umire s danima koji je čine sve daljom od sećanja. Da će se, na račun novih, stare uspomene razliti mirisnim bojama, poput bojica prelivenih vodom, i da će ih zemlja upiti. Da ćemo ih sahraniti zaboravom i okrutnošću ljudskog gazeći tu suvu zemlju, kojoj je vreli dah silom vremena izbrisao nekada vlažne tragove.
Tražila sam, nošena nemirima, sve ono što je srce nekada činilo celim. Ljude, uspomene. Sate. Događaje. Osete. Ponekad osmehe. Poglede. Stiskala ih čvrsto u sećanjima, kako ne bi izbledeli, jer ne znam kako bih bez njih mogla biti živa. Toliko sam ih grčevito stiskala, da sam ih od želje slomila, a deliće nepažnjom izgubila. A zatim, što ih očajnije tražila, teže nalazila, pocrnele, mrtve, u prah pretvorene.
Činilo se da moram da ih pustim. I živim od sećanja na neke nove i u nadi da će neki budući dani možda doneti mir.
A ja nisam htela da zaboravim.
Nemire, uzdahe. Sve ono što zbog čega je srce u patnji sazrevalo i, lomivši se, postajalo jače i sjajnije. Od čega je raslo i za čim je iznova žudelo.
Nisam htela da pustim sve one ljude kojima su oči jednom bile pune, a kojima se sada prelivaju zenice sećanja, raširene željom da ih sve obuhvate i preseku puteve kojima bi iz njih mogli da odlutaju.
Onu rosu na travi, pahulje u prozoru i miris zumbula u rano proleće. Pesmu vetra koju osim mene izgleda niko ne čuje, a koja je još tada proročki šaputala nekoj mojoj budućoj, možda baš ovoj priči.
Zrele trešnje i sanjive jabuke na grani, prezrele i okruge od zdravlja kojim pucaju. I sok koji klizi hrapavom korom drveta koja ga upija ljubomorno vraćajući sebi svoje plodove.
Nisam htela da zaboravim sokake koji su krili i pamtili naše korake iako su se brojevi cipela koje su ih gazile stalno menjali. Ulice sa kojima smo rasli, koje su rasle u nama. Gradove koji su bili dovoljno veliki da sakriju neke velike želje i goleme tajne, treptaje srca, puste snove.
Sela, snene livade i slabašne ptice koje letom i slobodom zanesene iscrtavaju na nebu putanje od kojih nastaju note.
Od kojih sve počinje. I kojima se sve završava.
Ko sam ako zaboravim sebe?
Umesto da pustim, nosim kofere uprkos bolu, jer su ruke slabe, i manjku vazduha koji traži prostora za ono što bi u pamćenje da stane. Za neke nove oči i gradove koji mojim glasom sve jasnije govore.
Umesto da zaboravim, pišem i rečima krotim snove, oslobađajući ih tereta zemaljskog, darujući im večnost u stihu satkanom za one koji ćute.
Čitam „Priče i ožiljke” Milana Ružića i znam da bi mi retko koja knjiga mogla dati više. Slobodu da osećam i dozvolu da ne zaboravim. Potvrdu da za druge možda jesam slaba, ali da oni koji sude ne hodaju putevima večnosti. Naše se staze razilaze i samo ponekad dodirnu. Moje nisu prave i često seku oblake.
Danas putujem uspomenama. Danas sam u vozu sećanja u kom je karta besplatna, u kom su sva lica poznata, a predeli onakvi kakve sam upamtila i željom obavezala da večno plamte lampionima sna..
Izgleda da najosetljiviji među nama ostaju najverniji sebi i svojim željama. A neka drugačija, snažnija snaga od ove meni nije potrebna…
Comments