Postoje mesta koja ne posećujemo, već, čini se, ka kojima nas životni put vodi. Ne upoznajemo ih, već ih prepoznajemo, otkrivajući duboko u našim sećanjima poznate predele, okamenjene uspomene.
Postoje knjige koje se drugačije čitaju, kao da su za nas pisane, pa nam oblikuju svet koji, nakon njih, ne ostaje isti, već obojen njihovim bojama, osetima, rečima. Nenametljiva, prepoznatljiva i naša. Jer, ono što ne prepoznamo kao drugačije jedino možemo nazvati svojim.
,,Đakon Bogorodičine crkve” jedini je roman izuzetne Isidore Sekulić. Iako je svako njeno delo na mene ostavilo dubok trag, ovaj roman sam otkrila tek sada, sasvim slučajno. Primamljivim, a opet svedenim koricama počivao je na polici knjižare na aerordomu, spreman da dospe u ruke radoznalih putnika. Kako je i sama uživala u potovanjima, koja su njen nemirni, a staloženi duh oplemenjivala novim saznanjima, mudrostima i dražesnom ozbiljnošću odvajala od sveta u kom je živela, svoju strast prema nepoznatom i novom Isidora je prenela i na dela koja je pisala, pa je i ovaj roman strpljivo čekao nekog putnika koji će ga odvesti daleko… Da, poput Isidore, i on nastavi svoju priču stapajući se se sa nekim drugačijim pogledima.
Sa Sorteljom ga nisam upoznala. Nju sam posetila pre čitanja ovog romana.
Neočekivana, nestvarna, gotovo mitska, izgledala mi je kao mesto koje zaslužuje posebnu priču, drugačije reči, nove osete.
Sa kojom knjigom da je povežem? Toliko je divnih, a opet, osećam to, Sortelja ne želi opise. Ona traži da je doživimo kroz osete, one najnežnije, iskonske, arhaične i večne. Ona traži da je doživimo kroz ljubav.
Rešila sam da prestanem da tragam i pustila da mene pronađe ono za čim žudim.
…
U neobično blag januarski dan smestilo se omamljujuće prolećno sunce, rasplamsalo toliko da se činilo da mu utrobu greje i napaja novom životnom energijom dovoljnom da pokrene svet. Da oživi sećanja i dovede ih do vrata sadašnjice, kako bi se sa njom stopila i pokazala da prošlost utiče na ono što smo, dikrtira misli, oblikuje reči. Da nismo slobodni.
Taj neočekivani osećaj gubitka slobode nije mi smetao. Naprotiv, prijalo mi je da se prepustim sudbini i budem deo već unapred napisanog scenarija. U ovom slučaju, da budem deo priče o poljupcu bez kraja, o ljubavi kojoj nije bilo dozvoljeno da se ostvari…
Ispunjeni drevnim mirom, koji gospodari istorijskim, značajnim lokalitetima koje smo tog dana obišli, verovala sa da ne može ništa dodatno, na kraju dana, da nas iznenadi i zatalasa čula, koja su lutala negde, daleko od sveta, na vrhuncu estetskog doživljaja.
A onda je u našem pogledu sinula Sortelja, gordo i ponosno srednjovekovno naselje, utvrđenje sa mnoštvom starih, kamenih kuća, krivudavih ulica i uklesanih priča, okružena vetrenjačama koje su, sa okolnih brda, ujednačeno i spokojno, slale melodiju mira i duboke tišine.
I zato mi je tako prijao taj dražesni januarski dan u Sortelji, jednom od onih mesta koja se ne zaboravljaju. Njena duša je velika toliko da izgleda kao da čuva sva osećanja doživljena od trenutka kada je nastala. Njena snaga je tako silna da mi grudi pucaju od vazduha koji dišem, krvare i rađaju note, muziku, reči.
Njega moć je beskrajna da izgleda kao da sve muze u njoj stanuju.
Neizmenjena još iz perioda renesanse sa kamenim kućama, starim tornjem i gordim, ozbiljnim vetrenjačama, sačuvala je lepotu mesta kroz kameni san. Ljubomorno čuva svoju istoriju u bezdanima mnogobrojnih stena, koje je okružuju, od kojih je sačinjena.
Neke od njih izdvojile su se svojim oblikom, značenjem, lepotom. Posebno one koje svedoče o večnom poljupcu, možda najpoznatijoj legedni ovog kraja. Neka davno, kada su neprijatelji opkolili Sortelju, prelepa devojka zaljubila se u mladog princa, potomka neprijatelja svog naroda. Kako su znali da njihova ljubav nije moguća, pokušali su da je održe tako što bi se tajno sastatajali izvan zidina grada. Svoje noćne izlaske devojka je mogla da sakrije, ali su njene iskričave oči govorile da je duša doživela nešto veliko, jedinstveno, nalik pravoj ljubavi. Njena majka, veštica ili vila, tajno ju je pratila jedne noći i, kako je zatekla u zagrljaju sa neprijateljem, kaznila tako što je ih je oboje okamenila, čuvajući, tako, njihove usne zauvek spojenim.
Ova legenda ispričana kroz blagi dodir kamena koji žude jedan za drugim dirnula me je i naterala da razmišljam o velikim ljubavima koje su sasečene onda kada su bile spremne da procvetaju. Mnogo je takvih legendi, priča, mnogo je knjiga napisano i pesama ispevano o onima koji su kažnjeni jer su se voleli.
Zapitala sam se da li ljubav može i sme da se zabrani… Ako se rodia, zar ne znači da je nebo šalje da bi se ostvarila?
Priča o devojci Ani i đakonu Bogorodičine crkve slična je legendi o večnom poljupcu. Oboje su se zavetovali Bogu, posvećujući njemu svoju mladost, lepotu, kreativnost. Iako su se zavloleli, lagali su sebe da je ljubav koju osećaju zapravo ljubav prema Svevišnjem i da bi je uprljali ukoliko bi joj se prepustili. ,,Zemaljski život istroši svaku lepotu”, mislili su. Ukoliko energiju koju im je zaljubljenost dala pretoče u umetnost, njihova ljubav trajaće zauvek kroz umetnička dela i Bog će biti zadovoljan.
Ipak, u Ani je snaga žene spremne da voli nadjačala rešenost da svoju dušu posveti Bogu, pa od svoje ljubavi, mladog monaha, zauvek odlazi udajom za drugog čoveka. Ali, na kraju romana, ali ne i na kraju njihove priče, njihove usne ostaju spojene.
Ganulo me i i zaintrigiralo jedno tumačenje koje navodi argumente po kojima bi ova priča mogla biti autobigrafska. Ali, mudra Isidora umela je da svoje tajne ponese sa sobom, tako što je uspomene iz svog života uništila ostavljajući, nakon smrti, samo nagoveštaj o tome kakav je njen život bio.
Živi ne mogu da osete večnost. Samo mrtvi imaju pravo na nju. Oni, koji su svedočili nečemu što se, vekovima unazad, potvrđuje kao večna istina.
Niko ni sa kim ne ostaje zauvek. I svoje telo ćemo jednog dana napustiti.
I svako ostaje spojen u večnosti sa onim što je u životu najviše voleo.
Mi smo ono što osećamo.
Legenda o poljupcu bez kralja večnosti je darovala ljubav. Okamenila je, kako bi je sačuvala, da je život ne istroši. Jer, samo neostvarene želje mogu biti večne.
Paradoskalno, suprotno logici zemaljaskog života, samo ono što se ne ostvari, neprolazno je.
Nebo ima drugačije zakone. One koji su spremni na žrtvu smatra privilegovanim. Njima nudi večnost.
Nama - zaborav.
Comments