Kao da se nebo rašilo, prosuo se neki topli vazduh iz dubokih nedara i okitio mekim jutrom sve one koji su kao opijeni gasili snove. Silazilo lagano niz oblake otkrivajući svoje belo telo svetu i zaljubljenim travama, stidljivo gaseći oslabljene iskre mraka ispijajući im dah. Za njim se, kroz osvežen vazduh zore, rasuše zlatni sunčevi zraci, hraneći ga toplinom i napajajući mirisima novog dana. Svetlo svemu povrati oblik i pokri ono što je mrak u duboke snove želeo da sakrije.
Sačuvah ga među dlanovima, sa željom da ga na njima sa sobom ponesem onda kada ga dan tajnom smenom ubije.
Na stolu knjiga blago povijenih korica i mastilo rasuto po papiru bez tragova pera. Ni reč da progovori. Ćuti i skriva se u onome što ga u plavo boji i davi slivajući mu se niz neispunjene, prazne redove.
Ova knjiga i čitaoce vodi tamo gde se san i java prožimaju, oslobađajući misli od svakodnevnih stega, pa samim tim, mističnim silama inspiriše kao retko koja druga.
Haruki Murakami sa romanom „Grad i njegove nestalne zidine”, sa kojima me je, u nemom razgovoru jutro dočekalo, gledali su u mene i neispisan list papira poput sudije koji zahteva odgovore. Kao da poruka koju ovaj roman čuva skrivenu ko zna gde, može da otkrije šta je to što je meni u životu najvažnije.
Jutro je stiglo, ali ne i odgovori. Jer, ovaj nadrealistički roman na sebi svojstven, nadrelan način deluje na maštu zaintrigiranih čitalaca.
Samo naizgled realistični zaplet u romanu „Grad i njegove nestalne zidine” vodi u svet između stvarnosti, mašte i snoviđenja, i razvija se u onoj pukotini u vremenu i prostoru gde se svetovi jave, sna, živih, mrtvih, želja i uspomena sažimaju i prepliću. Pokušavajući da pronađe devojku koju je voleo u ranoj mladosti, glavni junak stvara nemoguće, čitav jedan novi svet u kom duše ili njihove senke traju životom u kom nema vremena, prošlosti ni sećanja.
Gde se nalazi grad opasan visokim zidinama u kom je junak ovog Murakamijevog romana nestao da pronađe devojku koju je izgubio? Zašto je nestala devojka zaljubljena u knjige i u čitanje starih snova? Mogu li snovi zameniti nenapsane knjige i da li, posle svakog čoveka, ostanu police pune ličnih priča i teških sudbina? I da li sve one žele da budu pročitane?
Možda je ovo samo još jedna od onih priča o izgubljenim velikim ljubavima. One čuvaju uspomenu na nešto što je ili delom ostvareno ili pakošću i nerazumevanjem zauvek uništeno. Kao da čoveku nije dato da doživi celinu onoga što dolazi sa nekog drugog sveta, nama nadređenog - sveta bogova. Murakamijev junak svoju čuva u gradu opasanom visokim zidinama u kom je ulazak strogo kontrolisan, a izlazak gotov nemoguć. Mistični vrt u Koimbri nazvan Baštom suza čuva uspomenu na ugašenu zemaljsku ljubavnu priču između prestolonaslednika Pedra i dvorske dame Ines de Kastro. Julijin vrt u Veroni privlači i opija posetioce težinom koju na silu ugašena ljubav sa sobom nosi poput prokletstva za čitav ljudski rod. Mnogi mostovi u ovo ime podignuti, traju kao nemi svedoci nepravde koja je učinjena. Svi oni, poput pomenute Bašte suza u Koimbri, u kojoj je, po legendi, ubijena Ines prolila poslednje suze, traju životom u kom nema vremena, prošlosti, ni sećanja. Kao i ovaj roman. Kao i svaka knjiga koja je napisana. Oduzimajući celinu vremenu kao nadoknadu dobija bezvremenu vrednost.
Ali, ovo nije samo ljubavna priča. Mnoge teme su otvorene. Jedna o njih se odnosi na količinu onoga što u jedan život može stati. Ne govori samo o izgubljenim ljubavima već, u širem smislu, o tome da li život može biti celovit ukoliko se čovek odriče onoga što voli. Koliko god godina u njemu bilo, vreme je njima strogo ograničeno. I, u zrelijem dobu, kada shvatimo da smo sigurno prekoračili polovinu svog puta, prihvatimo da nešto moramo ostaviti, da ne možemo imati sve ono što bismo do samog kraja sa sobom nosili. I počnemo da praznimo kofere.
Da li zaista postoji taj grad, grad u kom nisi ceo? Na čijoj kapiji, prilikom ulaska, moraš da se odvojiš od svoje senke i tako oslobodiš prošlosti i sećanja? Grad u kom senka, izmučena, ostavljena, postepeno umire i ostavi te praznog? Ili, ukoliko ima sreće, pobegne kroz duboki bunar bez dna i nastavi da živi bez tebe u stvarnom svetu ili svetu uspomena? I zaboravi te.
Mešajući javu i san, realno i nadrealno, svet živih sa svetom mrtvih, Murakami uspeva da napravi procep u vremenu u kom sve ove dimenzije traju odvojeno i postavi te tamo gde se one dodiruju, čineći da doživiš svaku ponaosob, i na kraju primorava da se odlučiš za samo jednu od njih. Ili te život po svom nahođenju u jednu od njih ubaci. A ti znaš, sada kada si ih sve doživeo, da samo sa celinom koju one nude možeš i ti biti ceo. I ne želiš da svoj kofer isprazniš.
I zato ja svoju priču ne želim da napišem. Još uvek ne želim da pustim ono što volim, čak ni ono što je odavno prestalo da postoji.
A ovu priču, znam, već sam napisala. Napisali smo je zajedno dok smo još uvek bili celi. Ja mogu da osećam, a ti, tamo negde, sakriven(a) iza visokih zidina, da zaboravljaš i o zaboravljenom pišeš. Mene peče neizgovorena reč, a tebe ne bole suze koje ne osećaš. Jedino tako mogu da objasnim to što reči ne žele da budu zapisane i obelodane se ovom jutru, danu, mojim očima. Nismo se odrekli svega što smo iza sebe ostavili. I nije izgubljeno sve čega smo se odrekli. Ono živi negde drugde s jednim delom našeg bića i čeka da večnost napravi još jedan krug kako bi nas ponovo učinila celim.
A ovo jutro, zlatno i rasuto, ponela sam na svojim dlanovima. Ako bih svoje nebo zidinama opasala i maštom stvorila, ili ukrasila miomirisnim mirom koji počiva u Bašti suza, mirisalo bi na stidljivu zoru koja je svojim beličastim telom blistala na zaljubljenoj kosi trava. Dovoljno da nebo zablista. I poželi da se i mi pod njim celi sakrijemo.
Fotografije su zabeležene u Bašti suza (Quinta das Lágrimas) u Koimbri (Portugal).
Comments