Znaš li gde se nalazi beskraj? Jesi li ikada osetio snagu i opijajuću tišinu sile kojom se širi kroz prostor, vreme, horizonte?
Ne, on nije ništavilo. On je put do slobode.
Srebrna obala pružila se širokim, belim plažama duž granice talasa Atlantskog okeana. Prolećni, blagi dan, treperi jakim suncem i blagim povetarcem, zbog kog je vazduh prožet bojom mekog peska.
Toplota je svuda oko mene. Čega god da se dotaknem, pozdravi me vrelina koja neumereno srtruji venama.
Kao pustinja. Ili raj. Jer, plaže su dovoljno široke da svako pronađe svoje pusto ostrvo, i nestvarno lepe, da pomisliš da se Eden možda ovde nastanio.
Prekriven svetlucavim nitima srebrnog peska, roman „Upitaj prah”, ugrejan suncem, stopio se sa prostranom plažom i oslobodio svoje stranice van korica. Likovi, događaji, osećanja slili su se u treptave note, pa mogu da ih čujem. I možda tako, oslobođene, lakše razumem.
Zašto se ova obala setila romana, davno pročitanog? Da li su me omamljujuće, beskrajne plaže podsetile na peskovita polja pustinje u kojoj je Kemil nestala? Ili me je lepota obale, koja ne može stati u ljudsko oko, podsetila na glavnog junaka koji, željan ljubavi, odustaje od nje, jer oseća da je njena snaga veća od onoga što jedno srce može nositi?
Roman, samo naizgled površan, otvara bezbroj pitanja. I sva vode u bezdan.
Jedno po jedno pokušavam da shvatim. Ali, ne uspevam. Značenja mi se zlokobno nasmeše provalijom. Ne smem tamo.
Jednostavan stil, detektovanje emocija bez njihove analize mogu da zavaraju naivne idejom da je priča površna, a likovi neizgrađeni, prazni.
Ne. Dozvolite mi da ponovo sebe unesem u tumačenje dela, jer jedino tako ovu priču mogu nazvati svojom, a ovaj trenutak sudbonosnim.
U nekim ljudima, koji još uvek ne shvataju snagu Čoveka, postoji strah da postoje osećanja koja su veća od njih i da ih mogu uništiti ukoliko im se prepuste. I, o onome što im je najbitnije, najteže, ne govore, kako se ne bi ugušili. Radije ih sakriju i nose sa sobom do samog kraja. A o tim osetima, kad ih se dotaknu, govore s distance, umanjujući im, tako, značenje, važnost i snagu koju imaju. Ali ih, iako ublažene, uvek osećaju. Tugu, ali i ljubav.
Pogrešno. Ali dovoljno da razumem. Ne, oni nisu prazni. Oluja je u njima.
Zato ne smem ni ja da govorim. Umesto da me proguta oslobođeno, to osećanje, oslabljeno distancom, samo će mi blago zamutiti vid dok plovim sa njim, na površini svega. Bića, vazduha, slobode. Jer, ona može biti potpuna jedino ako se biće rastereti.
Poistovećujemo je sa svetom izvan, a sloboda se jedino u nama može naći. I to onda kada otpustimo sve što nas polako ubija. Kada pustimo sva ta zarobljena osećanja da prođu kroz nas i da nas ostave. Da odu daleko. Stope se sa vremenom i postanu deo večnosti, kako bi mogla iznova da se rode u nekim novim pričama.
Nisam nalik glavnom junaku. Ne bežim od svojih želja. Idem ka njima da im pokažem put i ubrzam hod. I volim, beskrajno volim. Svaki trenutak. Čak i tugu, ne samo radosti. Jer, tuga te nauči kako da sačuvaš u srcu radost, koja posle nje dolazi. Ona je lekcija koja te širi.
A srce je ljubav. Raste, pa je kao nebo veliko. U njemu sija hiljadu čudesnih sunaca do svoda modrog, beskrajnog!
Znam gde se nalazi beskraj. Osetila sam snagu i opijajuću tišinu sile kojom se širi kroz prostor, vreme, horizonte.
Ne, on nije ništavilo. On je put do slobode. I ne nalazi se van granica bića.
A ja, ipak, ne želim da se sasvim oslobodim. Želim da osećam i stvaram, dok me ima.
Comments