„Blank" - Sunčeva odeća za hladne dane
Nakon prvog susreta sa „Blankom”, osetila sam potrebu da ovu knjigu podelim s onima koji mi znače i da, nakon čitanja, razgovaramo o utiscima.
„Mogla bih ja o ovome mnogo”, glasio je jedan od komentara. „Ukratko, preporučila bih је svakome.”
I zaista, ovaj komentar je izneo suštinu „Blanka“, kao i pojašnjenje zbog čega je u mnogim školama već postao deo obavezne lektire i zbog čega mnogi nastavnici, uključujući i mene, smatraju da je izuzetno važno da ga mladi pročitaju, a i uživo upoznaju autora Feđu Štukana i sa njim razgovaraja na promocijama.
Ovaj autobiografski roman dotakao se mnogih tema koje je, po proceni autora, bilo važno zabeležiti. Jedna od njih je rat. Govori o čoveku koji je uvideo besmisao situacije u kojoj se narod, podeljen verom i nacionalizmom našao. Rat je nerazumna borba u kojoj se gube životi zarad dela teritorije, granice koja će jače podeliti ljude i ohrabriti ih da međusobnu mržnju prenose kroz generacije, koje će nekada, iako još nerođene, zbog iste linije i iste mržnje gubiti živote. Govori o čoveku koji nije želeo da bude deo ovog bezumlja, i koji je, kako ne bi bio u situaciji da nekog ubije, našao način da iz njega izađe.
Pored rata, roman govori i o porocima koji se, kada se ljudski rod razboli, poput virusa prošire na oslabljene, ranjene i ljude bez oslonca. U vreme kada se izgubi osećaj za dobro i zlo, a na smrt navikne kao na svakodnevnicu, neizbežnu i nepromenljivu, čitav život se pretvori u mračni bezdan u kom moliš za vazduh one koji bez vazduha uveliko ostaju.
Iako najmračniji, ovaj deo romana je najvažniji. Ma koliko bilo tame u bezdanu, ma koliko on bio tesan i dubok, više nalik na grob, nego na život, postoji način da se iz njega izađe.
„Blank” govori i o želji da se pomogne drugim ljudima. Meni je ovaj deo najdraži, jer potvrđuje nešto u šta i sama sve više verujem. Ako želimo da svet bude bolje mesto, potrebno je da učinimo bar jedno dobro delo. Jedno takvo pokrenuće još mnogo sličnih i, jako brzo, naš univerzum biće prožet energijom koja nas objedinjuje u dobroj nameri da jedni drugima budemo prijatelji. Kao odgovor na moje pitanje, koje sam autoru postavila na jednoj promociji, a koje se bavi idejom da dobro dobro rađa (što se može reći i za zlo), Feđa je odgovorio primerom iz života čija poruka oduzima vrednost materijanom suprotstavljajući mu sreću – iskreni osmeh ljudskog bića kao jedinu pravu vrednost, i poentirao rečima: „U grob nosiš samo ono što daš tokom života”.
Kome je „Blank“ namenjen?
S obzirom na to da je u pitanju autobiografsko delo, napisano u prvom licu, verujemo u istinitost svake reči, jer autora doživljavamo kao prijatelja koji želi da nam se ispovedi kako bi iz njegovog iskustva nešto naučili. Svaka celina ima svoju poentu, poruku koja se duboko ureže u misli čitalaca. U tome je posebna dragocenost ove knjige, jer je, puna primera, pouka i pozitivnih smernica, namenjena svakom ljudskom biću.
Najčešće se govori o tome da pomaže ljudima koji imaju problem sa porocima da se vrate životu. Ali, „Blank“ može biti jako koristan i ljudima koji sa drogom i alkoholom nikada nisu imali problema. On nas uči koliko je pogrešno mrzeti drugog čoveka zbog toga što je druge vere ili nacije. Pokazuje koliko je pogrešno mrzeti uopšte, a ispravno, potrebno, neophodno voleti svako živo biće. I voleti život.
Ali, postoji još jedan razlog zbog kog je ovo delo namenjeno mnogo široj publici. Nedvosmisleno i jasno kazuje da možemo biti srećni, bez obzira na to što život nije savršen. Ova poruka romana je meni bila lekovita, jer sam predugo smatrala da čovek ne može biti srećan ukoliko oko njega nije sve idealno. S obzirom na to da život ne može biti savršen, ovakav način razmišljanja neće doneti neku buduću, apsolutnu sreću, već će nas od svakodnevne, jedine prave, udaljiti. I, kada me pitaju u kom delu romana sam pronašla nešto za sebe, pomenem upravo ovaj. Naučila sam da sreća nije posledica idealnog života, već deo života koji je uvek prisutan, iako menja veličinu i sjaj.
Možda previše očekujemo od njega. Ljudska bića nisu savršena, kako to život može biti? Ali, bez obzira na njegovu nesavršenost, kao i na našu, imamo pravo, dozvolu, ali i obavezu da budemo srećni. I da živimo bez tereta. Univerzum oseća. Ako ga hranimo srećom, on će sreća postati.
I zato bih i ja „Blank” preporučila svakom.
Madeira – zlatna zora života
Madeira je portugalsko ostvro koje se nalazi u Atlanskom okenanu. Privlači turiste kojima je potreban mir, izolovanost i povezanost sa prirodom koja je na ovom mestu jača od svih onih na kojima sam do sada bila. Ovaj sunčani Island podaren je krajolicima kojima se čovek divi, zahvalan što može biti deo njihove grandiozne lepote.
Jedan od najlepših vrhova je Pico Ruivo. Potrebno je 2h uspona po uređenoj kamenoj stazi, sa koje se, uvek u novom ruhu, pruža veličanstven pogled na planine, raštrkana naselja i okean.
Tog jutra probudili smo se rano i, pre zore, krenuli ovom stazom, kako bi sa njenog vrha posmatrali izlazak sunca. Poneki saputnik, vođen istom željom, u tišini bi prolazio pored nas, izgubljen u mislilma i lepoti ostrva koja se širi poput mirisa u praskozorju posutom zvezdama, ušuškanom zvukom talasa. Koračao bi očaran mestom gde se sva čula probude, i, življa no ikada, hrle ka cilju koji se nalzi na vrhu kamene staze, u isto vreme želeći da što duže ostanu tu gde jesu, osluškujući zvukove i mirise raja.
Umor, svež i okrepljujuć, pretvorio se u lagano ushićenje podeljeno sa onima koji su već stigli, sa onima koji dolaze, i nalaze svoje mesto, među ljudima i stenama, čekajući čarobni i simbolični početak svega.
To jutro od zlata ponela sam sa sobom u očima.
Daleko ispod nas ostali su teški oblaci sumornog jutra, dok se pred nama, silno i nemilosrdno, rađao novi dan. Bili smo jedno. Svi mi, neznani gosti, priroda, Sunce i život. Nikada samoj suštini nisam bila bliže nego tog jutra, na ovom vrhu okružena ljudima čije su misli bile moje. Ma koliko oblaka prekrilo naše gradove, ma koliko kiša i suza prolile naše duše, suština je u ovom prejakom sjaju od meda koji je uvek tu, iznad nas, čak i onda kada ga zaklone oblaci od čelika. Tu je, da bi obasjao. Pre ili kasnije.
Opčinjena i zadivljena svitanjem, koje je na dlanu nosilo siboliku života koji se iz najdubljeg mraka u zlatu rađa, setila sam se romana čija je priča pobedila tamu i koja slavi život, ljubav i mir. Rešila sam da početak novog dana na magičnoj Madeiri posvetim „Blanku“, životu koji je, nakon mraka, iznova počeo da sija.
Snežana Danilović Milutinović
Fotografije koje prate tekst sam zabeležila na ostrvu Madeira, dok je fotografija sa autorom Feđom Štukanom sa promocije romana ,,Blank" u Novom Sadu.
Comments