Zažmuri i zamisli želju. Sagledaj je pažljivo iz svakog ugla, a onda na nju zaboravi. A zatim gledaj kako osvetljava put do tebe i u sjaju se ostvaruje.
Oduvek sam smatrala da romani biraju svoje čitaoce, a da ljudi naivno veruju da su oni ti koji biraju njih. Prećutno im dajem prednost. Znamo to. I razumemo se.
Čitanje je uzvišeno i katarzično iskustvo. Svako godišnje doba i svako naše emotivno stanje zahteva delo koje će se podudariti sa energijom vremena i našeg unutrašnjeg bića. Veće je to od čoveka. Neka energija neometano plete svoje staze!
Početak jeseni, duge šetnje, svetlost na vrhuncu koja se bliži silasku s trona... Kasno je za laganu literatutu koja se čita na plaži, pored vode, kad se um i telo odmaraju od svakodnevnice... Trenutak je za roman koji se ne može poistovetiti s laganim letnjim notama, onim, koje se brzo i lako zaborave...
Ne sudi knjizi po koricama – izreka koja se kanonizovala dugogodišnjim kolektivnim iskustvom - u današnjem digitalnom vremenu trebalo bi da se preispita. Ukoliko pisac sam izabere naslovnu stranu, pa ako je, pored toga, i sam autor fotografije, korice knjige koje su te privukle garantuju duboku povezanost i blisku vezu sa svetom dela.
Kuća u Rivertonu nije prvi roman autorke Kejt Morton, niti je prvo njeno delo koje čitam, ali jeste prvo o kom pišem sa namerom da zajedno krenemo u putovanje čarobnim svetom knjiga i damo im novi život u vrtlogu vremena. Autorka romana Zaboravjeni vrt i Davni sati, kao i mnogih drugih, moj svet je otključala pre svega neobičnim koricama knjiga, koje su prikazivale ono što je i mene oduvek privlačilo. Stare, napuštene kuće, zaboravljene, nekada lepe i bujne vrtove... Dovoljno da posvetim pažnju romanima koji su me ugledali sa police.
Pored njene neverovatne sposobnosti da ispirča zanimljivu priču, ova mlada autorka mene je opčinila i drugim stvarima. Šetnja njenim profilom na Instagramu jeste posmatranje izložbe naslovnica nekih budućih knjiga. Ili su te građevine, oronule, zaboravljene, a divne, koje neumorno čuva u lepim kadrovima, utkane kroz inspiraciju u sve ono što ona napiše, fotografiše, stvori... Njene fotografije spajaju osećaj za lepo i detalj sa izuzetno naglašenim osećanjem prolaznosti, koje se uvek vezuje za prošlost i za ono što se zaboravilo ili se polako zaboravlja. Zato je, kao i mene, privlače stare građevine, napuštene i oronule, sa očiglednom nekadašnjom raskošnom lepotom i životom koji je u njima bujao u davnim, minulim satima. Istražuje njihovu sudbinu, poput detektiva, oživljava junake kojih odavno nema i saznaje njihove duboko skrivene tajne. Zamišljam je kako korača zaraslim šumskim stazama, posmatra srušene kipove na nekada glasnim fontanama, dodiruje umorne zidove starih kuća, i čuje i zapisuje ono što u snu i bunilu šapuću.
Način na koji zapisuje odlika je izgrađenih i veštih pisaca. Pored toga što ume da podari izuzetno zanimljivu priču, ume i da održi pažnju čitalaca igranjem sa kompozicijom i načinom propovedanja. U prvim romanima retrospekcija koja je prilično duboka i seže do skakanja sa jedne na drugu stepenicu u vremenu i od priče stvara mozaik ili slagalicu koja tek na kraju uklopi sve delove, pažnju je držala budnom do poslednjeg slova. Imam utisak da je u Kući u Rivertonu želela da napusti teren na kom se tako dobro snalazila i da isproba nešto novo – za nju neobično (mada ne i potpuno dosledno) hronološko pripovedanje. Retrospekcije ima, ali ne kao u prethodnim delima. Nema mozaika. Umesto njega, pripovedač je taj koji ima bitnu ulogu da priču učini dodatno zanimljivom.
Može li subjektivni pripovedač, koji govori isključivo u prvom licu, da ispuni taj, nimalo lak zadatak? O Hani, Emelin i ostalim likovima iz ovog dela saznajemo na osnovu onoga što je rekla, videla, čula, doživela sluškinja Grejs, glavna junakinja i nosilac cele radnje. U trenutku mi se učinila naivnom pretpostavka da ona može nadomestiti sve ono što je, u prethodnim delima, mozaična kompozicija dala, ali je Kejt opovrgla moje sumnje i dokazala da je zreo i izgrađen pripovedač, odličan poznavalac teorije književnosti, ali i perfeksionista. Može li glavni junak, koji pripoveda u 1. licu, da prikaže svoju smrt i sudbinu koju će priča imati nakon njegovog života? Kejt je i za ovaj problem pronašla sjajno rešenje.
Grozničavu ispovest starice Grejs, nekadašnje damske sobarice u kući u Rivertonu, zabeležene na diktafonu zapisao je njen unuk, kome je ova priča i bila namenjena. Zapisao, a možda nešto i dodao, čime i on postaje skriveni, ali još jedan od pripovedača u ovom izuzetnom delu, a Kuća u Rivertonu staje u red sa onim romanima koji imaju formu pronađenog rukopisa, kojom se, manje ili više uspešno, bave književnici od druge polovine XX veka.
Tajne s kojima junaci žive i umiru su teške, a njihove sudbine tragične. Zato ovo i nije roman koji se čita onda kada bi nam više prijala lagana literatura. Ali jeste za kraj leta i početak jeseni, duge šetnje šumskim stazama i posete starim građevinama i usnulim, mirisnim vrtovima, koji žive i danas, iako je njihov život bujao mnogo, mnogo ranije. Mene je šetnja šumom Busaku, koja se nalazi u blizini Aveira u Portugalu, sa predivnim hotelom, šumom i parkovima dala atmosferu koja mi je bila potrebna da bih mogla da osetim miris ove priče, a fotografije koje prate tekst su napravljene u njenom ambijentu, koji me je izgledom i energijom podsetio na onaj u Rivertonu.
Da li želite i vi, dok čitate ovu ili neku drugu knjigu, da pronađete mesto koje joj, po opisu i energiji najviše odgovara? Možda su tu, blizu vas, neka stara i oronula građevina, ili usnuli, zaboravljeni vrt, koji čekaju da ispričaju svoju priču i nekog ko bi mogao da je čuje. Pronađite sličan ambijent, i ovu knjigu u njemu čitajte. Uživajte u šetnji, bojama rane jeseni, prirodi i čitanju na svežem vazduhu. I gledajte kako se čudesan svet knjige prožima sa ambijentom u kom se nalazite, omogućivši vam da, u vrtovima, napuštenim kućama i na šumskim stazama vidite junake ove priče. Oživite ih. I svoja iskustva zabeležite fotografijom, muzikom, pisanom rečju, crtežom. Ispunite i ukrasite svoj dnevnik. Oživite svoju kreativnost!
Veze su jake i neraskidive. Postojane, iako nevidljive. Ali, ko ih jednom otkrije, nikada neće prestati da ih vidi.
Serra do Buçaco
Serra do Buçaco je planinska oblast u Portugalu. Poznata je po prostranoj šumi, koja je prvi put naseljena u 6. veku. Tada su je naselili monasi iz benediktinskog manastira, a pet vekova kasnije biskupi Koimbre su šumu preuzeli i u 17. veku je donirali Redu karmelićana. Ovaj verski red je sagradio i manastir Santa Cruz do Buçaco, na čijem mestu se danas nalazi velelepni hotel Palace Buçaco, kao i zidine sa brojnim kapijama, kojima je šuma ograđena. Na najpoznatijoj kapiji - Portas de Coimbra - nalazi se urezan natpis koji je nekada važio i kojim se ženama zabranjuje ulazak u šumu i preti ekskomunikacijom onima koji oštećuju stabla. Ova oblast je poznata po malim i mnogobrojnim kapelama koje prikazuju putovanje Isusa sa Maslinske gore do Kalvarije.
Turisti iz celog sveta rado posećuju ovu oblast, jer mogu da uživaju u dugim šetnjama, svežem vazduhu, lepim predelima i rajskim vrtovima. Fotografije sam zabeležila krajem avgusta i početkom septembra, dok sam, u mirišljavoj hladovini šimšira čitala Kuću u Rivertonu i povezala istom energijom ova dva udaljena mesta.
Izvor: Buçaco forest
Kejt Morton
Kejt Morton je jedna od najpoznatijih i najčitanijih savremenih književnica.
Diplomirala je dramsku umetnost i englesku književnost, dok su njena uža specijalnost tragedija 19. veka i savremeni gotski roman. Jednom prilikom je istakla da isnpiraciju nalazi u delima koja je u mladosti čitala, navodeći imena sestara Bronte, Dikensa i drugih.
Sve njene romane (Kuća u Rivertonu, Davni sati, Kuća na jezeru, Zaboravljeni vrt) publika i književna kritika su odlično prihvatili, pa se svako njeno novo delo sa nestrpljenjem očekuje.
Snežana Danilović Milutnović
Comentarios