Iako sa stanice u Aveiru nije polazio u 6.27, voz za Porto krenuo je rano. Želela sam da prolećni januarski dan provedem u jednom od najlepših gradova Portugala, pa sam, rano izjutra, požurila da zauzmem svoje mesto pored prozora, kako bih, prilikom jednočasovne vožnje, mogla da zabeležim što više detalja predela pored kojih bi voz nemo prolazio.
Ovaj vid putovanja mi je oduvek bio najdraži. Brze pruge pronađu sebi mesto koje samo ovlaš dodiruje gradove i ulice, dajući radoznalim putnicima mogućnost da izdaleka vide i naslute sudbine i priče koje traju u mestima koja se velikom brzinom smenjuju u granicama širokih prozora. Nečeg romantičnog, tajanstvenog i inspirativnog oduvek je bilo u šinama i starim zgradama železničkih stanica, ukrašenim velikim, ozbiljnim časovnicima, oivičenim teškim vijugama čelika.
Zato me nije iznenadilo što je omaž književnosti prikazan u romanu ,,Čitač iz voza u 6.27” svoju istoriju započeo upravo u jutarnjem vozu, u kom je glavni junak lečio dušu od velike prljavštine svakodnevnice, čiji je deo bio.
Estetika ružnog, prisutna od prvih stranica, samo za trenutak me je navela da pomislim da mi se ovo delo možda neće dopasti. Sa čitanjem sam nastavila kada sam shvatila da književnost, kao deo života, mora i treba da prikazuje obe strane postojanja, ukoliko želi da dosegne izuzetne visine umetnosti.
Ružno i lepo u ovom delu prikazani su kao dva odvojena sveta koji se prožimaju, iako svaki od njih želi da sačuva celog sebe. Zlo je prikazano kroz okrutnu, ružnu mašinu, kojom se uništavaju knjige koje odavno niko ne čita, kako bi se papir reciklirao i služio za štampanje novih knjiga, kao i kroz odvratnost ljudskog ponašanja neoplemenjenog kulturom, manirima i poštovanjem prema drugim osobama i njihovim zanimanjima. I ono traje zajedno s lepim (dobrim) prikazanim u želji jednog čoveka da knjige koje bi okrutna mašina uništila sačuva tako što će ih ukrasti i njihove stranice čitati ljudima u vozu, koji bi rado čekali svog čitača i, omamljeni, upijali reči koje su im otkrivale dotada nevidljive dimenzije života.
Sasvim slučajno, glavni junak, na svom, pomoćnom sedištu u vozu, pronalazi dnevnik nepoznate devojke, u koju se, nakon čitanja njene ispovesti, zaljubljuje.
Nevelik obim ove knjige kazivao je da ću je brzo pročitati. Možda čak i za vreme ovog putavanja. A nisam to želela. Svesna da sam se susrela s prelepom alegorijom, koja slavi umetnost, književnost i lepotu kao nešto od čega ne treba odustati, jer oplemenjuje i daje smisao svemu ovome, ružnom i praznom bez njega, roman sam odložila kako bih produžila vreme koje će sa mnom provesti.
Zanimljivo je kako neka dela, dok ih čitamo, pa i dugo nakon toga, zaposednu naše misli omogućivši da kroz njih posmatramo stvarnost u kojoj smo. Moja je, tada, imala obrise alegorije koja me je zadivila. Pogled bi mi se zaustavljao na onim ljudima koji su putovali s knjigama, na onima koji su međusobno razgovarali, pružajući tako pravu, a ne lažnu, putem lajkova i komentara, potvrdu da postoje i da vrede. A najdraži su mi bili oni koji su zamišljeno posmatrali igru talasa Atlantskog okenana, koji je budio u njima ko zna kakve misli, uspomene, želje, i činio ih življim i celovitijim nego što su ikada ranije bili. Čovek je živ dok želi, mašta, pati i dok se seća.
São Bento, stanica u stilu Harija Potera, ali i predvorje muzeja umetnosti - grada Porta, prelepim kolažima od plavo-belih, tipičnih portugalskih pločica, zadivila bi svakog posetioca ovog grada obećavajući mu sjajne, osvežavajuće doživljaje u njegovim ulicama.
Svaki novi grad odvede me do prodavnice suvenira, nudeći mi raznovrsne ukrase, priveske, magnete… Izabrah nekoliko razglednica i jedan šareni bukmarker. Razglednice ću kasnije poslati nadražim ljudima, želeći da sa njima podelim lepotu utisaka sa kojima sam šetala ulicama Porta čitajući ljupku priču, koju je napisao Žan-Pol Didijeloran. Bukmarker je bio šaren i svoj. Kao i književnost što je. Lepa, trajna i dosledna. Sa svim onim, lepim i ružnim, što je čini.
Nekoliko stranica, na kojima glavni junak, Vilen Ginjol, pokušava da pronađe devojku u koju se zaljubio, pročitala sam u podnožju mosta Dom Luis I, jednom od najromatičnijih mesta u gradu. Zaljubljeni parovi, oživljeni suncem, isprelpletali su prste nad plavetnilom reke Douro, i šaptali, tiho, najromantičnije i najiskrenije reči koje su njihova mlada srca mogla smisliti, smatrajući ih večnim.
Strme i brdovite ulice Porta nisu me sprečile da prošetam do jednog od najlepših parkova grada, Jardins do Palácio de Cristal, kako bih, sa zracima sunca na licu, nastavila sa čitanjem. To je, zapravo, blio sve što sam želela. Proleće u kosi i knjiga u ruci.
Ispunjen turistima, gracioznim kamelijama, pticama, zelenilom, isprepletan žutim sunčevim treptajima, za mene je ovaj park bio ovaploćenje svega lepog što je, prvo kroz redove, a zatim kroz rečenice, pa čitave pasusue, osvajalo knjigu sa kojom sam putovala. Umetnost i ljubav - izuzetne reči ispunjene možda još lepšim značenjima!
U parku je bilo mnogo klupica, ali je samo jedna bila drugačija. Iako deo lepe i uređene bašte, delovalo je kao da pripada nekom drugom svetu, koji je, slučajnom greškom u vremenu i prostoru, bio vidljiv i u našem. Drvo iznad nje, u punom cvatu, prekrilo ju je svojom krošnjom i obasulo krupnim opalim cvetovima. Kao da je deo slike sa venčanja sa koje se srećni mladenci zaklinju na večnu ljubav. Biti deo njenog sveta, sedeti na njoj i čitati romatičnu knjigu poput ove koju imam, bilo je iskustvo koje nisam želela da propustim. Čekala sam svoj red i nenametljivo posmatrala čoveka koji je sedeo na njoj i uživao u čitanju i čaroliji.
Bio je stariji, već u godinama, sed. Štap, koji mu je pomagao pri hodu, dremao je na izrezbarenoj kori drveta. Sedeo je i čitao.
Da li je svet koji nas okružuje isti za sve nas, ili mu značenje daje iskustvo koje u sebi nose oči koje svet posmatraju? Da li je i za druge, kao i za mene, u tom trenutku, taj čovek bio glavni junak knjige ,,Čitač iz voza”, koji, sada već u godinama, i dalje pokušava da pronađe devojku koja ga je očarala svojim pisanjem? Da li je knjiga koju drži u ruci, zapravo, dnevnik koji je ona, davno, u vozu, izgubila, i u kom on, ne gubeći nadu, još uvek pokušava da otkrije mapu koja će ga do nje odvesti?
Kada je otišao, zauzela sam mesto koje mu je pripadalo, pokušavajući da se stopim sa njegovim svetom. Pitala sam se da li će moje prisustvo poremetiti energiju jedne ljubavne bajke ili će je, možda, ojačati mojom iskrenom željom da se njih dvoje pronađu.
Fotnatana u pozadini je žuborila zvukom mira, a predivni cvet pao je u moje krilo.
Tek kada svoje biće oplemenimo lepim mislima, bićemo u stanju da primećujemo lepe stvari. Koliku moć naše misli imaju! One oblikuju nas same, naš svet, jer daju značenje svemu onome što nas okruži! Kada bi ljudi znali koliku moć misli imaju, pročistili bi svoj um. Tako sam ja, danas, vođena ljubavnom pričom zapisanoj na stranicama knjige dobila, kao putokaz, blistavi cvet crvene boje. I nisam ga ponela sa sobom da uvene u metežu putnika i stanica. Ostao je na ljupkoj klupici da nekom, ko poželi da bude deo njenog sveta, ispriča moju priču.
Da li je Vilen uspeo da pronađe svoju ljubav? Knjiga mi tog dana odgovor nije otkrila. Ni u parku, ni u vozu, kasnije te večeri.
Omogućila sam ovoj priči da potraje umesto da se završi svojom poslednjom rečenicom.
Zapravo, poželela sam da traju zauvek. Sve napisane knjige, kao i sve velike ljubavi, uprkos mraku koji je, kao i svetlo - život.
Comments