„Rečnik izgubljenih reči" i Linjareš da Beira - putovanje u središte sopstvenog bića
To jutro bilo je neobično mirno, nalik noći koja me je u Linjarešu dočekala. Kroz odškrinuti stari kapak samouvereno su ulazili dugački svetlosni prsti, najavljujući dan boje zlata i meda. Sa sitnim česticama prašine, koje su treperile u nemom transu, preli su medidativnu, nejasnu igru, koja naslućuje postojanje nekog drugog, tihog sveta, čiji su oni deo. Jedan nametljiv zrak uporno je počivao na koricama „Rečnika izgubljenih reči”, koji mi je u tom trenutku izgledao kao deo te nejasne, magične igre, spokojan i prepušten njoj, na staroj polici mudroj u svojim svodovima od teškog drveta.
„Pronašao je svoj dom”, pomislila sam.
Iako sam slino želela da vidim kako ovo staro naselje koje se nalazi u centralnom delu Portugala preko dana izgleda, spremala sam se polako, s nejasnim uzbuđenjem koje usporava onda kada si, konačno, stigao do odredišta. „Ne volim cilj”, pomislila sam. „Lepota leži u traganju, a ne u cilju, koji je defitiivni, nepokretni trofej.”
Poželeh da ovim oštrim zracima jutra probušim sintne rupice na znaku mog odredišta, kao bi sijao dalje i vodio me duže, i bio jedna, a ne konačna stanica koju je ova knjiga obišla u svojoj pustolovini.
Verujem napisanoj reči, poverenim osećanjima, odgovornosti koju pisac ima dok saopštava svoje misli kroz različite oblike slova. Već neko vreme, dozvoljavam knjigama da me vode na neobična putovanja, na mesta sa kojima će se istom energijom povezati.
U mnoštvu romana koje sam želela da pročitam, izdvojio se jedan, okrenut više sebi, nego svetu oko sebe. Metatekstualnost mi je oduvek bila zanimljiva, pa sam rado čitala priče koje govore o nastanku umetničkih dela i gutala biografije pisaca koji su u mukama rađali sjajne tvorevine.
„Rečnik izgubljenih reči” Pip Vilijams je u moje ruke došao slučajno, kao preporuka za čitaoce koje zanima leksikografija, način prikupljanja i definisanja reči, kao i to kako reči koje su ukroćene značenjem svojih definicija oblikuju svet u kom živimo, ali i kako svet oblikuje njih. Iako govori o nastanku Oksfordskog rečnika, pa samim tim i o nekim istorijskim činjenicama, likovima, događajima, priču je iznedrila Esmej, fiktivni lik, tiha i tajanstvena žena, koja je sakupljala reči koje bi se, da ih nije zabeležila, uklete vremenom, nepažnjom ili nenametljivošću žena koje ih izgovaraju, izgubile i stopile sa nemim česticama prašine. Zapisivala bi odrednice, a zatim i definicije koje je dobijala od žena koje su te reči upotrebljavale, otkrivajući, tako, njihov unutrašnji svet.
Poželela sam da, nalik glavnoj junakinji ovog neobičnog romana, i ja napravim svoj rečnik, ne izgubljenih, ne zaboravljenih, već onih reči koje najsnažnije osećam. Poslušala sam je i krenula sa njom u Linjareš, znajući da će mi dati energiju dovoljno jaku da oživi ono što želim da zapišem.
Iako januarski, dan je bio neobično topao i blag, i spremno je čekao da u njega zakoračim.
Uske, kamene ulice povezivale su stare kuće od istog materijala ukrašene šarenim oknima prozora i pločicama na ulaznim vratima. Ispred svake od njih, nežno je na blagom vetru treperila kamelija, dajući ovom prolećnom vremenu boju, miris i uspomenu. Poneki hibiskus, ukrašen šarenim kapcima koji su se nazirali kroz krupne, crvene cvetove, podsetio me je na proleće i vreme kada smo svi, zagrljeni i okupani suncem, nejasno povezani i duboko srećni.
SREĆA, zapisala sam prvu reč - Sreća leži u mozaiku boja koje čine krupne latice cveća, parče plavog neba i odškrinut, zeleni kapak starog prozora.
Sreća je sreću dozvala, pa sam je snažno udanula onda kada sam shvatila da moj rečnik samouvereno bira reči i da će sigurno biti bogat njima. Kao i značenjima, opisima i uspomenama.
Neobično mi je bilo proleće u januaru, ne zalutalo, već domaće na ovim prostorima, povremeno okupano teškim kišama. Preda mnom je, ispred stare kuće, sedela baka u crnini sa tamnom maramom na glavi. Podsetila me je na moju, koje više nema, a koja je bila sjajna zvezda mog detinjstva, i ostala čista uspomena.
U vazduhu se nije osećao miris odavde već dalekog okeana, već nešto opojnije i jače, što mi je u misli dovelo sećanje na jedan davni, minuli, martovski dan. Sneg se uveliko topio, ali tog jutra bilo je jasno, da je, nakog duge borbe, proleće zavladalo. Neobično toplo i ponosno u svojoj pobedi, sunce je sijalo od ranog jutra, najavljujući blage dane u vremenu koje je pred nama. Moja baka Dana bila je posebno srećna. Kao i uvek kad može da se posveti nama, svim srcem, svom snagom, svim svojim željama, spremala je doručak ozarena, ne samo ljubavlju koju prema nama oseća, već i nečim mističnim, novim, a važnim. Znala sam da taj dan nosi značajnu poruku. Možda i putokaz, moju sudbinu.
Tog jutra procvetao je zumbul. Krupni plavi cvetovi širili su omamljujući miris koji se uvlači u pore i opija lepotom koja je podarena jedino njemu. Baka je ponosno i puna poštovanja prema predivnom cvetu, svoje ushićenje podarila i meni, da ga sa sobom nosim u srcu, da me vodi i miriše na putevima mojih lutanja.
Iako nje više nema, zumbul svakog proleća iznova zamiriše. I ja, tada, kao da vidim i nju, nasmejanu, kako još uvek u njegovom mirisu uživa.
Sreća je u mirisu zumbula i proleću koje je njime opijeno. I baki koja ozareno uživa u lepoti cveća, zapisah sledeće značenje.
A zatim sam dodala još jednu odrednicu:
BAKA: Svetla i čista uspomena, ona koja te uči da sreća leži u lepoti proleća i mirisu cveća.
Oči su me pekle od navrelih osećanja koja su oživela nešto što ne možemo vratiti, a što smo svim srcem voleli.
NOSTALGIJA, zapisah. Snažna čežnja za minulim satima i želja da se oni, istovetni, ponove u sadašnjem trenutku.
Ne treba zaboraviti da, dok čeznemo za satima i ljudima koje ne možemo vratiti, propuštamo trenutke za kojima bismo, možda, podjednako žalili nekog budućeg dana.
Svaki dan ima potencijal da bude poseban. Ali, ne može svaki takav biti. I sreća postoji samo ako smo u stanju da je sa nesrećom poredimo. Iako antonimi, svetlost i tama su sijamski blizanci.
Krivudava ulica ukrašena koloričnim saksijama poređanim simetrično na strmim stenama, dovela me je do grupe turista koji su, omamljeni vinom, tradicionalnim portugalskim jelima, balakarom i ukusnim kremastim poslasticama, slali zvuke svog smeha daleko kroz zidine sela. I oni, kao i ja, stvaraju sebi nove uspomene. Uspomena je s nostalgijom povezana. Zavoleh tu reč, koja mi je do tada imala prizvuk negativne konotacije. Dodelih joj još neka značenja:
Nostalgija - dokaz da si živeo i da si živ. Da osećaš. Snažan doživljaj lepote života. Uspomene.
Na samom izlasku iz sela, na ulazu u stari zamak, starija žena, naoružana ljubaznoću i lepotom šarenih magneta ručne izrade, nasmejano je prilazila turistima, uspostavljala kontakt osmehom, pa rečima, govoreći o dalekoj istoriji ovog mesta.
„U selu nema mnogo stanovnika”, rekla je ona. „Ja ovde živim, i nikada nisam razmišljala o tome da selo napustim. Ove zidine su stare, pune istorije i zanimljivih priča i treba im neko ko ih razume i ko ih može ispričati ljudima koji nas posećuju.”
Magneti su bili, poput sela, šareni i ljupki. Prezentovali su ono po čemu je ovo mesto najpoznatije - šarene prozore u kamenim zidovima, ukrašene prirodnim cvećem.
„Sve je ovde prirodno i pravo”, dodala je. „Živo je i pripoveda.”
Dok sam birala najlepši u moru raznolikih suvenira, razmišljala sam o privilegiji onih ljudi koji zauvek ostanu da žive u mestu u kom su se rodili. Oni, jače no bilo ko drugi, znaju poreklo svojih korena, koji ih čvrsto drže u sumornim olujama života.
SELO - dodala sam novu odrednicu, a zatim i značenje: Čuvar tradicije, uspomena i najlepših sećanja iz detinjstva. Mesto kom se najradije vraćam.
Nastavila sam šetnju pod težinom novih misli, koje su mi zgrabile srce. Iako ne živim u mestu svog rođenja, kao ni u svojoj zemlji, osećam jaku povezanost sa njima, kao i ljubav koja je svakim danom sve veća. Ne, nije u pitanju samo nostalgija. U pitanju su veze koje postoje među ljudima i mestima. U dalekom, prelepom Portugalu, u jakoj želji da sačinim vlastiti rečnik meni bitnih, snažnih reči, pronašla sam, poput Crnjaskog iste priče, iste sudbine, osetila iste mirise i doživela osećanja nalik onim zbog kojih sam nostalgična i srećna. Zapisah nove odrednice:
DETINJSTVO: Primarna mapa koja nas vodi kroz život omogućivši nam da vremenom dodajemo nove lokacije, ali da najsnažnije doživljavamo upravo one koje su prvobitno upisane.
PORODICA: Bezgranična ljubav, sigurnost, toplina. Otac, majka, sestra. Bake i deke. Deca meni najdražih ljudi. Životni saputnik. Braća i sestre. Stric, strina, tetke... Dom. Sreća je njen sinonim.
Tek tada sam mogla da razumem Crnjanskog, koji je govorio da smrti nema. Veze su toliko jake, mistične i zamršene, da ne možemo ni naslutiti do čijih misli naše želje sežu.
OSEĆANJA: Dokaz da smrti nema. Sve što volimo, traje u nama.
MAJKA: Večnost.
Osetila sam se ispunjeno i srećno. Sve što volim, bilo je tu. Uspomene, nostalgija, ljudi, miris cveća, proleće, detinjstvo. Nakon beleženja meni značajnih reči, bila sam cela. Znala sam šta me definiše i od čega sam sačinjena.
Pogledala sam u svoj, kao i u „Rečnih izgubljenih reči” Pip Vilijams.
Dao mi je mnogo više nego što sam očekivala.
Dovoljno za jedan dan.
Ali ne i za kraj ove priče koja će biti, u danima nalik ovom, obogaćena novim važnim odrednicama i subjektivnim značenjima.
Duboko sam udahnula drevni miris sela. Iako sama, okružena ljudima i uspomenama, sama nisam bila.
Comments