Nekada davno, u velelepnom kamenom dvorcu, živela je princeza neobične lepote. Radoznali pogledi prolaznika obično su mogli da uhvate samo njenu sen, budući da se, stidljiva i usamljena, krila od sveta koji postoji van zamka. Duge pletenice i sjajne oči na belom licu bile su poput bleska koji brzo nestane, ali se dugo pamti, ostavljajući u njihovim očima iskričave tragove. Ipak, i njeno srce, toplo i otvoreno za ljubav, ali plašljivo i nenametljivo, uspeo je da osvoji mladić koji je živeo na drugoj obali reke. Kad god bi video Anu, uzviknuo bi: „Vi a Ana do Castelo!” (Video sam Anu iz zamka). Kako je uzbuđeni mladić često ponavljao ove reči, one su se stopile u naziv grada u kom je nekada živela Ana, koja se zaljubila u nepoznatog mladića. Tako je Viana do Castelo, glavni grad regije Minju na severu Portugala, dobila ime.
Istinite, zanimljive i po nečemu posebno značajne priče, često, vremenski udaljene od trenutka svog nastanka, udalje se i od istorije i pretvore u legendu, koja se, interesantna i mistična, prenosi kroz generacije i postaje deo tradicije. A ona nastavlja da utiče na ljude koji je neguju tako što oblikuje njihovu svest.
Tako i ova, lepa priča o želji mladića da ugleda svoju dragu, i dalje lebdi nad gradom i prožima njegove ulice. Poput čarolije. Iako Ane i dvorca odavno nema, kao ni mladića koji uzvikuje njeno ime, čarolija još uvek može da se oseti, jer je grad svoje postojanje vezao za osećanje koje mu je dalo ime. Ta čarolija je ljubav.
Da, žitelji ove oblasti čuvaju njenu dušu. Možda se duh Viane najbolje može doživeti krajem avgusta, kada se slavi najveći praznik u ovoj opštini. U pitanju je Romaria em Honra de Nossa Senhora de Agonia - Hodočašće u čast Gospe od Agonije, čija crkva krasi jedan od trgova grada. Stotine žena obučenih u narodnu nošnju, tipičnu za ovu regiju (i, po mom mišljenju, nošnji nalik našoj narodnoj iz Šumadije) sa mnogo zlata na grudima, paradira ulicama posutim cvetnim tepisima. Muzika, sjaj svetla i šum okeana stapaju se i stvaraju čaroliju, koja je tada na vrhuncu!
Ako je posetite, osetićete njihovo gostoprimstvo čak i u ukusnim obrocima, domaćim štrudlama i kolačima, pripremljenim i serviranim sa željom da gosti i na ovaj način osete dušu dušom bogate oblasti.
Možda bi neupućen posetilac bio iznenađen kada bi, pored predivnih, bajkovitih ulica, prostranih trgova, ostataka starog zamka i mnogobrojnih svetilišta, spazio, kao poseban ukras i simbol grada, pregršt radnji sa srebrnim i zlatnim nakitom u obliku srca sačinjenom od brojnih, tankih niti, koje, isprepletane, daju nežan, mrežolik oblik, koji izgleda gotovo nestvarno. Da, čarolija koju vezujem za ovaj grad stvorila je i čuveni nakit, očaravajuće srce neobičnog oblika - Coração da Viana.
Tradicija izrade ovog nakita je duga, i potiče iz 18. veka, kada je kraljica Marija I, zahvalna zbog rođenja sina, zatražila da se izradi zlatno srce u čast Presvetog Srca Isusovog. Tako je ono postalo simbol ljubavi prema Isusu, porodici, ljudima, prirodi, životu, simbol čarolije i zahvalnosti koje i dalje traju. Nakit se izrađuje od tankih, pletenih niti srebra i zlata, koji se ručno oblikuju u čuveno srce, čija je unutrašnjost ispunjena finom i nežnom mrežom – tehnikom zvanom filigrana.
Portugalci vekovima čuvaju ovaj nakit kao dragoceni deo porodičnog blaga, vredan, ne samo zbog materijala od kog je napravljen i načina izrade, koji je dug i zahtevan već i zbog onoga što on kao simbol znači – ljubav koja se kroz tradiciju neguje i obnavlja.
Šetnja duž široke reke Lima ili uživanje na srebrnim, prostranim plažama na obali okenana biće obogaćene pogledom na veličanstveno svetilište koje se nalazi na brdu iznad grada zvanom Santa Luiza. U pitanju je Santuário do Sagrado Coraçao de Jesus, (Sveto Srce Isusovo), velelepna građevina, nastala, po nekim izvorima, po uzoru na baziliku Sacré Coeur u Parizu. Iako je ova teorija često osporavana, zajednička im je raskoš građevine, kao i lepota pejzaža koji se pruža s njihovih zidina, a ovaj u Viani, koji obuhvata grad, reku, okolne planine i okean, jedan je od najlepših na svetu.
Mnogo je lepih ulica ukrašenih starim radnjama sa tradicionalnom robom – narodnom nošnjom, nakitom, domaćim kolačima; mnogo je svetilišta, trgova, vidikovaca, plaža... Ali ono po čemu ću Vianu pamtiti je razmišljanje na koje me je njena istorija navela.
Koliko je različitih lokaliteta dobilo ime na osnovu ljubavne priče, srećne, ili, pak, neostvarene, koja je nastavila da živi u njima oblikujući svest ljudi koji su sa njima povezani. Koliko gradova ljubomorno čuva uspomenu na velike ljubavi koje su se u njima rodile, negujući kod meštana i turista svest o tome da sve ono što nas je formiralo kroz istoriju ne sme biti zaboravljeno i da je pokajanje onih koji pokušaju da uguše rasplamsalu ljubav večno.
Setih se Verone i Romea i Julije, naše Golubane, ponosne devojke koja je okrutno kažnjena, jer je prkosila osmanskom zapovedniku, i po kojoj je, po legendi, tvrđava u Golupcu dobila ime. Setih se Ajše i Stojana, u čiju čast je izgrađen Beli most, ili Most ljubavi, simbol grada Vranja... I iznova shvatih da je snaga ljubavi najveća sila koju je svet do sada osetio. I sve što nam zauvek treba.
Commentaires